Sinoć je pred punom salom novobečejskog Doma kulture održan koncert inkluzivnog hora i orkestra Doma za odrasle i starije „Sveti Vasilije Ostroški Čudotvorac“.
Reč kojom bih najbolje opisala ovaj događaj je, ponos.
Ponosna sam na korisnike koji su šest meseci predano uvežbavali repertoar i izveli ga punim srcem; ponosna sam na radnike koji su kao deo hora i orkestra, svake nedelje pozitivnom energijom bili tiha, a pesmom glasna podrška.
Ponosna sam i na kolege koje su nas svih ovih meseci hrabrili i slušali kako vežbamo, pevušili sa nama i pomagali da posao u domu, teče nesmetano, jer u horu pevaju i negovateljice i spremačice i vozač i koleginice iz administracije i radni terapeuti.
Ponosna sam na našu direktorku koja je sve ovo podržala, koja nas je pustila da maštamo i da maštu pretvorimo u stvarnost.
Ponosna sam na našu horovođu, koja je uradila hrabar izbor pesama, koja je celu sebe dala i koja je verovala u nas. Ponosna sam na tim koji je svaku stavku sa spiska, koju je trebalo uraditi, radila sa ciljem da zajednički uspemo.
Ponosna sam na decu, koja su vodila program i koja su donela nove boje u našu inkluziju.
Najviše sam ponosna na NOVOBEČEJSKU publiku, koja nas nije izneverila, koja je došla, napunila salu, tapšala, smejala se i plakala.
Mnogo puta sam stajala na toj istoj pozornici u glumačkoj ili pevačkoj ulozi i nikada nisam doživele situaciju kao sinoć.
Naš koncert ja trajao 90 min, što nije malo za amatere i po završetku koncerta, sa upaljenim svetlima, publika je sedela i dalje, ne jedna ili dve osobe, svi u publici u sedeli i tapšali, mahali , osmehivali se.
To je momenat kada vreme više ne teče, kad nema granice između izvođača i publike, kad su svi jedno, kad je pesma, i energija pesme, uspela da obriše sve granice i kad reč „inkluzija“ nema značenje, jer SVI smo mi isti, svi imamo iste boljke i iste nade, i ovakve iste momente, čiste radosti. Hvala svima koji su dali svoj doprinos da sinoćnji događaj bude baš takav.
